Raščinjavanje potočnih Vrbaka
Nikodije Spasić

Dok se nije uočilo da se splitanje potočnih Vrbâ može raščiniti jedino peškirnim zavežljajem mirisnog Omana i bodljikave Silnice, magiji ovog drveta niko nije mogao da odoli ako bi se noću zatekao u njenom bližju. Od siline noći silueta putnika, obasjana mesečinom u vodi, bivala je premrežena visećim granama, tonula je ka dnu korita i postajala nevidna za svet živih. Čovek je ostajao bez seni, išao je kao bez glave, a da za sebe nije znao. Ne kaže se uzalud: „Ne znam šta mi je, više sebe ne poznajem.”

Neke činjarice, usuđujući se da u gluvo doba odlaze usamljene do potoka i reke, nose sličice ljudi i žena, poverene im za gledanje, i čekaju da ih pun Mesec obasja a senku zatalasa površina vode. Veruje se da od takve magije može da se izbavi samo onaj ko uspe da pobegne od Vrbe kada iza oblaka utrne mesečeva mesečina.

To skidanje čini sa sebe i prebacivanje na Vrbu, da se ona razboli, a bolnik ozdravi, poznato je odvajkada tamo gde se sva moć i nemoć podređuje bilju i drveću.

Dođe u životu vreme kad se nekima raslabi telo pa ne mogu ni da ustanu sa postelje. Neke zahvati teška ćutnja. Niti govore, niti romore. Harmonikaš se najede prašine svirajući po vašarima i saborima, pevačice izgube glas pevajući po svadbama a novinari onemoćaju od žestokih pića koja iznose pred njih svuda gde stignu. Tada svi žele da promene navike, ali se suoče sa nečim što je jače od njih i nastave da žive po starom, kao da im ne preti nikakva opasnost.

Tek se u stanju bola trgnu iz nemoći pa počnu da se raspituju gde mogu da odu da čuju reč nade što se na drugim mestima ne pominje. Neki od njih stignu i do potočnih Vrbâ za koje se veruje da poseduju i demonsku i protivnu moć. Demonsku u svemu, protivnu samo u prilikama raščinjavanja nevolja.

Pored reke Jablanice su viđani izvesno vreme bosonogi ljudi koji su i leti i zimi prali noge u bistrini uznemirenoj od crvenog kamenja. Dolazili su svakog dana iznova jer se govorilo da samo protičuća voda pomaže, a ne ona koja se nosi kući i čuva na hladnom mestu. Brišući noge belim peškirima, odavali su hvalu isceljenju i bacali na obližnje Vrbe donete darove. Onda je naišla neka starica i poručila narodu da nema leka ako se u peškir ne umota izmrvljeni Odoljen pomešan sa Silnicom. Odoljenom se odolevalo svrabu, a Silnicom smirivala ubojitost nagaženih čini.

Pričala mi je žena iz Kraljeva da je kod nje i njenog muža stalno dolazio neki čovek, izbegao sa Kosova kao i oni, a kad su mu prvi put zatvorili vrata on im je rekao: „Poželećete da umrete, ali nećete moći da ispustite Dušu.” Prvo se razbolela žena. Nije dugo potrajalo i muž je pao u postelju. Deca su im okrenula leđa kao da su bili gubavi. Ništa nije moglo da im pomogne dok ih rođaci nisu odvezli do Ibra da okite Vrbu znojnim peškirom i prebace nabacano na drvo koje sagoreva, a ne greje.

Vojislav Đurđević iz Bosne, naseljen u Banatu, čuo je jedne noći kako hukti Vrbovo drvo u šporetu. Tu se zatekla neka žena i rekla mu da ga to neprijatelji pominju i šalju njegovom imenu činje da se nikad ne vrati tamo odakle je noževima i oružju umakao.

U siromaštvu, on je posekao okićenu Vrbu, a tuđe darove razbacao pored reke da trunu na obali. Poslušao je savet te žene i bačene peškire nabacao na drugu Vrbu. Tada je ono huktanje prestalo, a njemu su se noge i ruke oslobodile sevanja u kostima.

Kad naš narod neće da greši Dušu, da imenuje osobu s manom, onda obično kaže: „To je ona žena s one strane sela.”

U devojačkim godinama takvoj se lice rumenilo na svaku ljubavnu reč, čim bi se u kolu uhvatila za mušku ruku, odmah ju je spopadao zanos a u braku nikome nije mogla da bude verna, pa ni onome koga je zaista volela.

Jedna takva, zvana Privatnjuša, po travi koja se kači za sve što dodirne, oterala je tri muža u grob, a nikada nije bolovala. Lice joj se rumenelo i izgledala je sve mlađa i lepša. Pročulo se to nadaleko pa više niko nije smeo da dođe na miraz na njeno bogato imanje.

Jednog Biljanog petka obreo se u njenom selu nepoznat čovek, ničim izuzetan. Jedino je imao brkove i dugu kosu svijenu u uvojke. Oko pása, umesto kaiša, bio je omotan tri puta tankim Vrbovim šibom. U torbi preko pleća je nosio nešto što je samo on znao. Čim je spazio na saboru udovicu na glasu, pogledao ju je pravo u oči i rekao joj da je došao da je služi, da se ne muči sama u polju i ne uzdiše sama na postelji. Ona ga je odmerila ispod oka od glave do pete, značajno se podsmehnula i odmah odvela kući.

Nekoliko dana i noći vadila mu je Dušu i puštala krv pod grlom, a kad je neznanac osetio da je ona stvarno ono što se o njoj priča, otvorio je svoju torbu u potaji i tri puta dunuo u nju. Od Vrbove kore biljke povijuše, da ona ne vidi, skuvao je napitak za piće pre izlaska i posle zalaska Sunca. Vremenom se pohotnica ohladila od svoje prenadraženosti pa joj više nije padalo na um spavanje udvoje ni sa ovim četvrtim čovekom, ako je nije raspaljivao onim Vrbovim prutovima od pâsa.

Tako se sluga oženio i obogatio. I jedini nadživeo trostruku udovicu.

U levačkim selima mnoga domaćinstva bave se pletenjem korpi od Vrbovog pruća. Nadmeću se sinovi i šuraci, snaje i jetrve, ko će lepšu korpu i korpicu da splete i smisli novo obličje da se svakoj ženi dopadne.

Ove jeseni pozove me žena otuda, sva usplahirena i kaže mi ako je ja negde ne uputim, ona „ne zna šta će sa sobom”. Raspet u Vremenu između Grada, Planine i Putovanja morao sam i za nju da pronađem slobodan dan i čujem njenu ispovest.

Kao svaka žena koja nešto traži i želi unapred da se oduži eto i nje sa poklonom. U belom stolnjaku, izvezenim po ivici žalosnim Vrbama, donela je korpicu od tankih prutića punu mirisnih Dunja. Stavila mi na sto i bocu dunjevače i rekla mi da TO sam pijem, jutrom po jednu čašicu, a goste poslužujem drugim pićem. Kad je sela na moju fotelju za ljuljanje i prekrstila noge sobu je ispunio mam zanosnog ženskog tela. Očekivao sam posetu seljanke, a dočekao sam školovanu ženu koja se sâma upustila u slanje zamišljene magije protiv jetrve i njene kuće.

Bilo je to prvi put da mi se ispovedala žena koja je drugome greh i bol nanela. Ljubomorna na jetrvu, čije je umeće pletenja korpi nadmašivalo njenu maštu, izaslala je čini protiv nje, slučajno doznate u vozu u razgovoru nepoznatih žéna. U noći punog Meseca otišla je u svoj vrbak, nabrala snop pruća i od njega splela korpu, dajući šibovima nejasno obličje vijoglavih zmija.

Koliko je u jetrvinoj kući bilo članova porodice toliko je u korpu uplela tajanstvenih okica. Napunila ju je Dunjama uzraslim nedaleko od mesta na kome su rasle žalosne Vrbe i odnela joj kao rođendanski poklon. Šta se od tog dana iznenada počelo da događa u jetrvinoj kući bolje da ne spominjem.

„Uputi me, brate, negde da okajem to što sam učinila” zamolila me je suznih očiju. „Otada se samo znojim, voda kaplje sa mene, a ništa me ne boli.”

Pogledao sam istovetan poklon na mom stolu tražeći magično u Vrbovom pruću.

„Ne boj se, brate” rekla je. „Ovo je čisto. Neće da ti naudi. Ako hoćeš, prva ću da zagrizem Dunju i otpijem dunjevaču.”

Ponudio sam je čajem od Mračne Trave da smirim mam svog tela pa smo se odvezli ka Brdima, tamo gde su pored potočnih obala rasle Vrbe već okićene darovima raščinjenja. Ostao sam na Bregu, a ona je sišla do vode, utopila u nju čist peškir i obrisala znoj sa nagih grudi. Pomolila se i bacila ga u raklje najvećih grana da tamo i ostane dok se učinjeno ne raščini u jetrvinoj kući i u njoj.

U Jagodini, Serbia, 3. januara 2006.