Uročnica slavujevog gnezda
Nikodije Spasić

Tajanstvo ove trave može da raščini samo Raščinka ubrana tamo gde se i osemenila, u kružju rascvetanog bilja, pored vode kapnice, ispod planinskog visa

Odakle sve dolaze mučni i smrtni uroci teško je dokučiti onom kome se ne otvara magija bilja. Običnosti poznate svakom, da ne treba ni da se kudi ni da se hvali, samo su neznatni deo tajni koje nas okružuju. Najbolji način proveravanja žena tajanstva, da li doista znaju i ono što je daleko od našeg uma, jeste da im se neprestano govori da se od njih očekuje da posve zbune sagovornika svojim predskazima tuđe sudbine.

Tumarajući vilinskim gorama, sretao sam čarobnice koje su mi odgonetale život po pticama, njihovom poju i pletu kućišta za tiće. Uveravale su me da se u svakom od njih nalaze magijske trave, različitih namena, ali da se najviše treba čuvati Uročnice slavujevog gnezda.

Ta biljka, kletog imena, pojavljuje se u proleće kada se od mladih Kopriva sprema čorba za gladne i jestivo za živinu i stoku. Govori se da su na Zemlji sve biljke suvišne osim Žare koja i hrani i leči čoveka, pa se zato među njenim stabljikama i legu i pile jedino ptice pevačice koje umiru od zanosnog ispevavanja ljubavnih pesama.

Dolazeći izdaleka, pitao sam se na sokobanjskom šetalištu, pored prodavnice meda, šta je najslađe na Svetu.

„Ljubavna pesma” rekla je glasno jedna gospođa zlatne dobi, držeći svoju prelepu kćer za ruku. Kao da je strahovala da ih neko ne rastavi i odvede na različite strane.

Kasnije, kraj vodoskoka, rekla mi je da me prepoznaje po govoru i pisanju i da u mnogim mojim tekstovima redovno čita događaje iz svog života. Kad je njena kći naišla na svoje društvo i napustila nas žureći, ona me je odmah upitala da li znam zašto ta devojka, lepa, školovana i bogata, nema momka i zašto se niko ne usuđuje da je osvoji i zaprosi. Tada sam i ja prepoznao njen glas i setio se našeg telefonskog razgovora i njene neodoljive želje da sazna tajnu skriva slavujevog gnezda.

Njena majka je bila učena žena, istraživač života ptica pevačica. Najradije je pominjala da u Serbiji jedino slavuj umire od zanosa ljubavi. Njen muž, pre no što ju je osvojio slatkim rečima i umilnim pevanjem, izvukao je jednog dana iz šiblja skriveno slavujevo gnezdo, peharnog oblika, obloženo mahovinom. U njemu su stajala tri položena jajeta još topla od ptice koja je prhnula uvis. Poneo je gnezdo pred svoju kuću i stavio ga među zgusnute grane jorgovana nadajući se da će mužjak i ženka da se presele i da mu pevaju pod prozorom.

Ali, to se nije dogodilo. Ženka je odletela u nepoznato, ostavljajući mužjaka da zanosno peva u šiblju. Slavuj je uzalud dozivao svoju dragu da mu se vrati, da istkaju novo gnezdo. Nje nije bilo i on je od prevelike tuge uginuo i pao na zemlju, do mesta na kome se još uvek širio miris Uročnice.

Posle tog magijskog prizora prirode otac moje sagovornice je ostao bez voljene devojke i dugo nije mogao da se oženi. Onda su ga roditelji privoleli da uzme, tada devojku na glasu, njenu majku. I ona se jednog dana, berući mlade Koprive, okliznula i razbila jajašca u slavujevom gnezdu, spletenim nad samom zemljom, pored žarnih stabljika.

„I moj otac i moja majka ušli su u brak tek posle tridesete godine” rekla je gotovo s tugom banjska gošća. „Toliko sada ima i moja kćer. Peva za svoju dušu, ptice joj nisu ravne. Niti koga doziva, niti se kome odziva. Kao da se nešto tamno urotilo protiv njene mladosti.”

Ispričao sam joj ono što mi je bilo poznato, a što se uvek ne govori. Pri zemlji, među Koprivama, okolo slavujevog gnezda uvek se širi miris magijske snage Uročnice. Ona štiti stanište od tuđeg nasilja, namernog ili slučajnog, i prenosi na ljudska bića koji se dotaknu tog mesta. Silu Uročnice najbolje poznaju koprivarke, pa su o njoj i basmu spevale. Ako je nekome upute i uroče i poznatog i nepoznatog, i rečima i njenim mirisom, on će da čini samo ono što se od njega ne očekuje, a jutrom će i odeždu naopako da oblači. Vekovima se veruje da tajanstvo Uročnice može da raščini samo Raščinka, ne ubrana bilo gde, već jedino tamo gde se i osemenila: u kružju rascvetanog bilja, pored vode kapnice, ispod planinskog visa.

Sudar magijskih sila ove dve trave ponovio se i na vranjskom Belom mostu, poznatom kao Most ljubavi.

Tih dana pozvala me je i jedna gospođa iz Beograda da mi objavi radosnu vest kako je Raščinka, koju je nosila njena kći, raščinila Uročnicu podmetnutu njenom momku pod nalepnicu patike.

Dvoje mladih Beograđana upoznali su se za vreme đačke ekskurzije na Mostu ljubavi u Vranju i tu se zarekli jedno drugom. Viđali su se u svom gradu skoro svake večeri, upoznali su se i njihovi roditelji, ali bilo je očigledno da se devojka ne sviđa mladićevoj majci. Vremenom je i on, bez razloga, odustao od date reči i prestao da dolazi na sastanke u parku.

Tada je mlada Beograđanka saznala za Raščinku, pa ju je unela u svoj dom, uzdajući se da će ona da otkloni urok koji je obuzeo njenog momka protiv njegove volje. Osećala je da je on još uvek voli, ali da ga neka potajna sila sprečava da stigne do nje.

Ovog leta, boraveći u Vranju kod bake, išetala je jedne večeri na Most ljubavi, zagledala se u Raščinku i „videla” kako joj momak trči u susret. Nije oklevala. Pozvala ga je telefonom i rekla mu da ga čeka tamo gde su se upoznali pre dva Đurđevdana. Mladić je stigao do nje pre no što je očekivala. Trčeći joj u zagrljaj, bacio je sa mosta uzdaha sasušenu Uročnicu sa leve patike, primljenu od majke za ono što nije hteo da počini.

U Jagodini, Serbia, 13. septembra 2005.