Odbrana od Svekrvinog jezika i Taštine goropadi
Nikodije Spasić

U večnom nadmetanju majki i sinova ljubavnika najviše ispaštaju mlade žene, privržene muževima

Pored bilja lepih i zavodnih imena, postoje u našem narodu i magijski cvetovi podrugljivih naziva. Odvajkada je poznato da Svekrvin jezik* ili Taština goropad brane jadne snaje i kćeri i prizećene zetove, ni krive ni dužne, od sredovečnih žena koje su svoju mladalačku ljubomoru prenele na sve one što im grle i ljube vlastitu decu.

Brojne su svekrve i tašte, čiji su jezici rasturili brakove sinova i kćeri, bez vidnih razloga, osim zavisti i zlobe nataloženih u njihovom biću kroz lične životne promašaje. Ne kaže se uzalud da je jezik i najsvetiji i najgrešniji deo tela; on lomi kičmu nevinima i uzdiže u visine one koji to ničim nisu zaslužili.

U zlom življenju najviše stradaju snaje iz sirotih kuća, zašle svojom lepotom u bogata domaćinstva. Kad se sirotica udomi tamo gde ima da se jede i odeva, gde nema oskudice, ona može da postane i vredna i pitoma, ali ne može da se odbrani od svekrvinog jezika. Vremenom je uvrede tela proganjaju, pa se njeno zdravlje naruši od uzdaha i patnje.

„Otkako sam se udala, mojoj svekrvi je smetalo sve što sam radila”' ispričala mi je Persida Savić jednog leta u ‚Atomskoj banji’. „Ako bi lonče za kafu okačila na drugo mesto, a ne na njeno, ona je mislila da nešto bajem protiv nje i smišljam kako da je umorim, pa da ostanem glavna žena u kući. Nije mi dala ni pasulj da trebim, ni krompir da ljuštim. Sve joj se činilo da bacam i zdrava zrna, a koru debelo sečem. A kad bih mužu rekla neku lepu reč u njenom prisustvu, tek tada je vilenila i vikala mi da sam prosta i nikakva.”

Njena svekrva je poticala iz druge imućne porodice, poznate po tome što se u njoj niko nije smejao. Stalno zamorena, sve je mrzela osim sina jedinca. Mladi čovek je živeo jednostavno, voleo je ženu i smirivao majku, bio je jedan od onih tihih ljudi koje je teško naljutiti. Sav bes je nosio u sebi, ali se ponekad dešavalo, kad je toga bilo previše, da mu žuč prelije neka teška reč, pa je bio u stanju svašta da uradi.

Svi su bežali od njega, a on je bežao od sebe samog i po sav dan cepao drva na drvljaniku.

Tada je mlada žena odlazila u drugo selo, do jedne starice za koju se pričalo da pogađa sudbinu. Čim ju je ugledala, baba joj je rekla da ona jadna stalno strada od svekrvinog jezika i da će još teško da propati ako ne uzme sekiru u ruke.

„Šta će mi sekira?” začudila se nesrećna snaja.

„Kad svekrvi ništa ne možeš” podučila je baba „a ti poseci ono bodljikavo cveće što ona zaliva svako veče. To je njen jezik. I ne daj da opet poraste u bašti dok ti je svekrva živa. Pričala mi je majka da Svekrvin jezik žena može da gleda samo dok i sama ne postane svekrva. Posle mora da bude naopaka. Takva je ženska ćud.”

Te noći snaja nije mogla da zaspi. Sačekala je da svi pospu po kući, pa se prikrala bašti, da je ni rosa ne oseti, i uništila sekirom Svekrvin jezik. I koren mu je posekla u zemlji, da se više ne zapati pred njenim očima.

Ono što narodni živalj smatra normalnim, jer postoji u većini, nije svuda isto, pa se negde sreću i suprotnosti nad kojima se žene prekrste kad počnu da pripovedaju.

Običaj je da se kćerka uda u tuđu kuću, a sin dovede ženu u očevu, ali događa se ponekad da otac isprati sina ka tuđem pragu, a na svoj dovede zeta, da lično nadgleda kako će kći da mu pazi i unuke podiže.

S one strane reke Zlatice udaljeni sin je gledao kako njegova kuća propada, dok na tuđu nikako nije mogao da se privikne. I u bivšoj i u sadašnjoj kući osećala se samo magija taštine goropadi.

Ni tamo, ni ovamo nije bilo snaje, pa Svekrvin jezik niko nije ni pominjao. Obe udate žene bile su uz svoje majke čuvane kao nekada u povoju kolevke, a jadni zetovi teško su sastavljali dan i noć od taštinih tamnih pogleda i zajedljivih reči.

Ali bilo je dana kada su ih žene nesnosno napadale, gotovo uvek kad su se vraćali iz poseta svojim majkama. Tada nisu mogle da ih prepoznaju. Oni su od svojih rodnih kuća dolazili u teškom raspoloženju svađa i bolesti. Kako su se tašte sa njima ponašale, tako su oni iste reči upućivali svojim ženama.

Prošlo je dosta vremena pre no što im je rečeno da se to u njihovim kućama sudaraju Svekrvin jezik i Taština goropad, magija iste biljke različitih boja. Žene su bile podozrivije i nikada u tako nešto ne bi poverovale da im jedan starac nije ispovedio svoju sudbinu.

On je imao netaštu i nesvekrvu. Prva mu je bila ženina maćeha, a druga maćeha po kćerinom mužu. U te dve kuće dogodilo se najveće zemaljsko zlo; mlađarija je pomrla pre starijih, pa je tako on ostao sam sa dve tuđe žene bez muževa. Svakog dana je bledeo od njihovih jezika, dok obe nisu istovremeno izdahnule kad su se ustremile jedna na drugu.

„Na njihovim grobovima sama je izrasla po jedna biljka, istih listova, a različitog cveta” ispričao im je starac. „Tako su se one gledale i svađale i posle smrti. Onda je kroz selo prošao neki vidoviti čovek, nepoznat, i rekao seljanima da istrebe sa groblja sve što je rđavo i ružno po žive. Tako su i te dve biljke, zbog ružnih imena, postradale.”

Na dan kad se čiste kuće, ćilimi iznose na provetravanje, a bašta plevi od korova, obe mlade žene uništile su i biljke čudnih imena, da ih više ne podsećaju da postoje svekrve i tašte poganih jezika.

U Jagodini, Serbia, 29. marta 2005.

* Epiphyllum - poznat kao „svekrvin jezik”. Ima duge, mesnate listove. Lekovit.

  Opuntia ficus indica Mill. - Cactaceae. Opuncija, svekrvin jezik, nanin jezik. Lekovita.