Potajne sile čudesnog rastinja
Nikodije Spasić

Koje sve potajne sile poseduje Raskovnica nije nam dato da pojmimo, ali postoje kazivanja koja potvrđuju iskustvo mistika da je presudna moć muškog Raskovnika pored koga se nađe ženski Strašnik.

Svako otkriće magije bilja uzbudi čoveka kao razumevanje jedne jedine reči nemuštog jezika. Zašto Raskovnik negde raste usamljen, negde u skupini broja sedam, a retko gde pored busena Strašnika ima tumačenje samo u posvećenju traganja za ovim čudesnim rastinjem. Usamljeni Raskovnik namenjen je samovanju, onaj u mnoštvu porodici, a koji prati rast Strašnika, što je posve nepoznato, ženama i plačnoj deci.

Među svatima Đavolje varoši, pretvorenih u ljudska obličja zemlje i kamena, izdvaja se verovanje da se gledanje žena zavidnica zove „medena žena”.

Kad su đavolji vladari množili pakao po zemlji njihova staništa privlačila su zlodušne babe do kojih su dolazile razne žene, zavidne svakom kome je sve bilo lepše nego njima samim. Tražile su tajnu kako da nabace zlo onima od čije presreće nisu mogle ništa da pridobiju za sebe. Zlodušnice su tumarale po brdinama, ubijale crne ptice crnim štapovima, pa im ustupale za darove namazano krvavo perje da lepe za odeću nevinih suparnica.

Pamti se samo jedan slučaj kada ta magija nije pomogla – ispričala mi je „Ona baba” sa granice Prolom Banje i Đavolje varoši. „Ovo što ti sada kazujem niko ne zna, a možda je i greh da ja odam tajnu, ali smrt me je pritisla pa treba da se sazna ono što je dugo sakrivano. Moja čukunbaba je bila najlepša u ovom kraju i trebalo da se uda za momka koga je volela, ali on je odabrao drugu devojku, a nju ostavio da joj se narod podsmeva. Bila je to neka prastara osveta na koju ga je nagovorio njegov deda.

To moja čukunbaba nije mogla da preboli. Bila je hajdučica po naravi pa je uhvatila suparnicu u gori i zavezala je za medeno drvo, namazala medom i ostavila pored mravinjaka.

Te godine trave su jedva cvetale, suša je snašla i bilje i drveće, pa su pčele doletale na devojku i hranile se medom sa njenog tela. Po njoj su mileli mravi i druge bube, na lice i gole grudi sletali su joj bumbari i stršljeni. Jadna ona, umrla je u najtežim mukama. Kad se Đavolja varoš obrušila na njen skelet, pala je peskovita zemlja i zaodenula je medenu ženu. Šta je učinila, to je samo ona znala.”

Upitao sam „Onu babu” gde je kraj njene tajne kad ne pominje ženski Strašnik i muški Raskovnik, a ona je tri puta uzdahnula, kao da premire, i ispričala mi još strašniju priču.

Otada se njena čukunbaba toliko plašila te se strah preneo i na njenu decu kad se udala za čoveka koga nije volela. Deca su joj plakala na sisi, dok ih je dojila, plakala su po danu, bez vidnog razloga, a noću su se budila i mlatarala ručicama, kao da se brane od naleta buba i pčela. Tela su im bila ranjiva, ništa nije moglo da ih izleči. Kupala ih je i banjskom i đavoljom vodom, ništa nije pomagalo. Onda je negde iskopala Raskovnik, a nije ni primetila da oko njegovog korena rastu maleni listovi zelenog Strašnika. Uvezala je to bilje upredenom konopljom i zakačila za direk pod strejom kuće.

„Pamtila je taj dan do smrti” rekla je starica na kraju, odavši celu svoju tajnu. „Deca su prestala da plaču a ona je prestala da drhti na gledanje seoskih devojaka. Ali njeno sagrešenje i danas se oseća u našoj kući. Pčele nam se ne pate, samo nam stršljeni i osice lete oko drveća.”

A na negdašnjim pazarištima karavanskih puteva od Anadolije do Skoplja i Prizrena, Novog Pazara i udaljenog Sarajeva, najviše su jecale majke čija su deca odvođena u prokletu Osmanliju i pretvarana u janičare.

I tada, u to pusto vreme, blažio se bol žena i dece ženskim Strašnikom i muškim Raskovnikom. Govorilo se: „Strašnik strah goni, majka suze roni, Raskovnik pati, dete da pamti.”

Od svih priča danka u krvi ova zaslužuje da bude zapisana u magiji bilja jer sam je čuo u Novom Pazaru od čoveka iz Stambola po imenu paše srpskog porekla. Isprva sam posumnjao u njegovo kazivanje, ali mnogo dana kasnije sam shvatio da je najistinitija izmišljena priča. Samo u plodovima mašte postoji nauk za sva vremena.

Pre leleka svetosavskih Serba i Serba islamske veroispovesti, tamo gde je Srebrenica i njeno okolje sa rimskom banjom i rudarskim oknima despota Stefana, događali su se i drugi pogromi kao označenja mesta patnje za vekove budućnosti.

U Srebrenici, srebrnom naselju, vladao je mir sve dok jednog kobnog dana rudari nisu ustali protiv despotovog čoveka, imenom Vladislav, i bacili ga sa kule na donje stenje. Kuću su mu zažarili i u plamenu spalili mladu ženu sa dvoje dece. Vladar je odmah sakupio vojsku i pošao da osveti jauk Vladislava, lelek njegove žene i suze njegove dece. Prešao je Drinu i surovo kaznio počinioce zločina. U stradanju naroda pali su i krivi i nedužni, mnogi ostali bez vida i mnogi osakaćeni. Vođa pobune je bačen sa kule a njegovi doglavnici zatvoreni u stražaru i živi zapaljeni.

A kad se istrošilo vreme postojanja srpske države, turski sultan Mehmed Fatih spalio je crkvu svete Marije u Srebrenici i na njenim temeljima uzdigao belu džamiju. Posle Turaka je do grada srebra stigla mađarska konjica i plamen je ponovo pretvorio u pepeo sve što su ljudske ruke podigle.

I tako, kroz vreme, vojska za vojskom. Krv nevinih natopila je zemlju prolazišta i pazarišta, pa je na njoj niklo seme osionih rađanja. Kad su molitve i klanjanja postala neutešna da smire plač i jecaje, zametnulo se u tim krajevima verovanje u ženski Strašnik i muški Raskovnik.

„Bežeći sa tog ukletog prostora” rekao mi je čovek iz Stambola „ja sam nosio zlato a moja žena ono što su joj njeni dali da čuva kao oči: Strašnik i Raskovnik. U Anadoliji su mi oteli zlato. Jedino nam je ta magija ostala. Njoj se molimo.”

U Jagodini, Serbia, 1. februara 2005.