Milovanje Dana i Noći
Nikodije Spasić

Buđenje dana i nailazak noći čine vreme u kome ljudska bića osećaju život i san kao radost postojanja. Ali tada se ostvaruje i sva moć magije. Po verovanju, čuvari tajni nikad ne odaju ime travnatog cveća koje se šalje nepoznatoj osobi, već se izmišljaju razni nazivi po izgledu Biljke, da joj se ne preuzme snaga nama nepoznatog dejstva.

Ako se zagledamo u davninu i zatražimo odgovore, daće nam se saznanje da nijedno ime nije izmišljeno, već da iza svega što je rečeno postoji priča viđenja i događaja. Kao što dete, rođeno na dan krsne slave, dobije ime Slavko ili Slavka, tako je i Bilje, koje se otvara po danu, a zatvara noću nekada nazvano Dan i Noć*.

Kad se govori o magiji Dana i Noći prvo se pominje kuća van sela, u Koprivaru. Mladić, nastanjen tu odnekud, bio je očit i vredan u svemu. Jedino Koprivar nije kosio. Ispovedao se da je od babe saznao da među Koprivama, gde niko ne zalazi, raste ubojito magijsko bilje.

Jednog proleća, preko noći, nečije ruke počupale su namnožene Koprive i na njihovo mesto zasadile u obliku srca cvetnice. Taj osoben vrt bio je obeležen belim kamenčićima belutka.

Toplih dana oko Mladenaca ono je procvetalo u prelepe bele i žute cvetiće, prošarane modrim bojama, nalik tajanstvu okolnih brda. Izgledalo je kao da iz cvetova gledaju i muški i ženski pogledi i da ih lahor povija i miluje između sebe.

Skriven u tami, mladić je očekivao da ugleda ko mu neguje i poliva darivano cveće, ali osim seni ruku koje su milovale rastinje ništa drugo nije mogao da sagleda. Prošlo je dosta vremena pre no što je od tri babe mudrice saznao da se cveće pred njegovim pragom zove po njemu, diki, Dikino Oko, i da mu je to poruka od devojke Milovanke, čije ga srce miluje, ali se ne usuđuje da mu kaže koliko čezne za njim. I još mu je rečeno da će ona da se pojavi u selu kada i on svoje srce obeleži belutkom i zasadom istog Bilja.

Mladić nije verovao u sve što bi čuo. Poznavao je devojke i običnih i čudnih imena. Na kazani dan zaista se namerio na Milovanku, čije su ruke milovale sve čega bi se dotakle. Po tome su se saglasili u ljubavi. Gledali su po danu i milovali po noći, otvarali rečima jedno pred drugim i ćutali kada više nisu imali šta da osmisle u govoru.

Po njima se pročula priča o Bilju Trojnog Imena: Milovanki, Dikinom Oku i Danu i Noći. Ta imena unela su se u magiju Bilja kao cveće za ljubav i sećanje, kako se prolepšava dom i otvaraju kapije ograda.

Po našim krajevima čuju se različite priče o cveću koje gleda dan i miluje noć. Najčešće su to sećanja na Duše Predaka. I kad se sve zaboravi uz cveće s pogledom, seti se kako se nekada u teškim časovima dozivala majka u pomoć, otac izdaleka, brat u daljini.

To najtužnije osećaju naši u tuđini. Oni koji su imali sreću da ponesu sa sobom prelepe cvetove moći nađene na Mladence ili ubrane na Đurđevdan, kada jedino iskazuju snagu ljubavi i sećanja, budi njihovo prisustvo pod jastukom kao zaštita zavičaja iz koga su otišli u daleki Svet.

U našim kućama uvek se čeljad oslanja na nečiju pomoć, glavu porodice ili nekog drugog, pa kad oni odu iz života ostane nepodnošljiva praznina postojanja. Tada se noću, u samoći, moli njihovom nezaboravnom imenu, i traži pomoć sa Onog Sveta. Ako ni tada ne dođe do poboljšanja i otklona nevolja, odlazi se na groblje sa buketom Dana i Noći.

„Jedva čekam da umrem, pa da te vidim” govori se šapatom.

Iznenadni, bolni rastanak sa sinovima ili kćerima u putnim udesima ili u stravičnostima svakodnevice takođe je razlog za prizivanjem njihove Duše. Odlazeći do žena nadahnutim viđenjima likova mrtvih, čeka se glas i poruka onih kojih više nema.

„Javi mi se, dete, u snu” govore neutešne majke „ili pomiluj Bilje u srcu od belutka da znam da nisi daleko od kuće.”

Snoviđenja nestale dece obično su dvojaka: kao seni, i jutrom se zaboravljaju ili se pamte u pojedinostima kao da su dragi i mili gledali vreme njihove smrti. Na taj dan izdvaja se cvet Dana i Noći i stavlja pored sličice detinje da se tim znamenjem poistovećuje lik nezaborava.

Oni koji nisu dočuli da se Milovanka Dana i Noći obeležava srcem u bašti, odlaze na rečene dane u goru i traže mesta gde u divljini raste cveće sa likom nevinih bića. Ako u njihovom prisustvu zašumi vetar iz daleka, pa se preko vrhova gorja prenese u nizinu i zalahori nad cvetovima čiji izgled bolom uznemirava ranjene Duše, žene se sagnu i rukama i očima traže u mnoštvu lik njihovog prepoznavanja. Kada naiđu na takvo obličje nežno ga izvade iz zemlje i ponesu kući da od njega spletu venac za Zadušnice, da njima okite grob, a šarama na posmrtnom kolaču izvedu splet likova mladenaca i neveste.

Pričala mi je Vesela Petrović sa Primorja kako je molila vetar da joj dođe u san i dovede sina sa Nebesa, gde je verovala da je otišao posle onog stravnog zemaljskog potresa. Njena molitva se uvek ostvarivala. Tako je smirivala svoju Dušu, znajući da nije daleko dan kada će neutešnu bol da zameni radošću viđenjem deteta u vrtu cveća sopstvenog lika.

U Jagodini, Serbia, 22. novembra 2005.

* Viola tricolor L. – Violaceae (Daninoć, Milovanka, Maćuhica, Sirotica, Šarena Ljubičica, Božiji Cvit, Gospina Ljubica, Dikino Oko, Sedmičica...)

Viola arvensis Murray - Violaceae (Divlja, poljska Ljubičica)