Nastrani vetar Vražjeg strica
Nikodije Spasić

Nekad je narod verovao da su đavo i vrag jedno te isto, sve dok ih nastrani vetar nije razdvojio na tri polovine. Do tog vremena znalo se samo za dve polovine; treća se nazivala trećinom uvek kad je mudar uspevao da zbuni pametnog. To se neobjašnjivo dogodilo u dane procveta bele boce*, kada ni zdravi nisu mogli da se odbrane od crvenila, pega i bubuljica.

Čiji um ne veruje ni u šta, osim u svoje neznanje, treba da zna da to cveće đavo bere golim rukama. Njega bodlje listova i cvetnica ne bodu zato što on nije biće iz čijih dlanova kaplje krv čak i od dodira trnoružice.

Kako je bela boca dobila ime Vražji stric i pretvorila se u magiju za otklon kožnih tegoba ima više pričanja u našim krajevima.

Nigde u Serbiji đavo nije imao rođake, samo je u Vražjem selu jednog mladića primio za svog strica. To ime lepotan je zadobio tek kad je postao treći muž preudavače koja je iza sebe ostavila dvojicu supruga.

Posle svadbe njoj se sav život pričinjavao. Činilo joj se da spava sa trojicom muževa i da svi oni, kosati, ćelavi i onaj sa bradom, nasrću na nju istovremeno. On je takođe priviđao na postelji njene bivše muževe i čuo ih kako mu se podsmevaju i bodu ga belom bocom.

„I tebe će da ostavi kad ti uzme ono što nemaš” govorili su mu jedan, pa drugi.

„Šta nemam?” pitao je. „Imam i ono što mi ne treba.”

Tada nije znao da nema dovoljno snage za njenu pomamu. Mislio je da su mu tri konja previše i da treći vranac predstavlja onu treću polovinu kojom mudar zbunjuje pametnog. Nije znao ni da ona vuče crvene konce od babe koja je noću viđana kako gola jaše na crnom konju i trli konoplju na gumnu, pa po jedno povesmo ostavlja na tarabi čoveka koga hoće da uzme pod svoju silu. Glava mu se razbistrila tek kad je i treći put pao na belu bocu, na mestu negdašnjeg noćnog gumna. Zatim je počeo da prepoznaje i druge znamene kojima se služila žena koja je pripadala drugima.

Kad je prvi put zanemoćao treći vranac je pomahnitao. Počeo je da baca čivte što nikada ranije nije činio, a glavu je zabacivao ustranu, da mu se gusta griva mrsi kao ženina kosa. Tada je najviše patio zbog one dvojice; nisu mu davali mira ni po danu ni po noći. Oni su delili njegovu ženu na pola, a on je sebi govorio da je njegova trećina veća od njihove polovine, jer je on sada poseduje, a oni su izgubili i ono što su imali. Ali kad je u nastupu ljubomore to pomenuo ženi ona mu je odgovorila da treća polovina ne postoji, pa ni njega nema, jer se njoj priviđaju prvi muževi, a njega niti vidi, niti oseća na postelji.

Reči su ga ujele za srce. Morao je da se razvede. Učinio je to zbog njenog sećanja, a ne zbog nje same. Tako je verovao. Ali kad mu je ona na rastanku preotela samo crnog konja bio je uveren da je saznao šta je treća polovina.

„Šta će crni konj Vražjem stricu” rekla mu je. „Sada je red da ga ja jašem.”

Ošinula je konja. Vranac je bacio čivte na Vražjeg strica i on je opet pao na onu gustinu bele boce.

Kad se Vražiji stric iznova oženio, dotle neudavanom ženom, i ostario, iznenada je tresnuo na zemlju, ali tada osim babe i vraga nikog nije imao. Vodio je drugi život vražji. Samo se smejao i pominjao belu bocu. Narod ga je poznavao po dugim crnim brkovima, umotanim oko ušiju, i po tome što je u razgovoru stalno naglašavao: „Šta ti je čovek!? Iz rupe izađe, u rupu se vrati.” To mu je bila mudrost za zbunjivanje pametnih kad su ga pored Drine pitali zašto kopa tunel u planini punoj bele boce, umesto da pravi radionicu u staroj zgradi pored reke i trave Blagosiljke.

Čitavog života on je nešto probijao i nabijao i sve terao na šalu, a nikom se nije izvinjavao. Kakav je postao vrag posle razvoda, takav je i starost dočekao. Svima je govorio da će da umre tek kad selo ostane bez kočeva, a miševi se namnože po kućama bez mačaka.

Sudnjeg dana pre podne je kopao rupe oko kuće, a po podne šiljio kolje da zameni dotrajalu ogradu. Oznojio se od nabijanja kočeva u rupe, pa nije ni osetio kad ga je vrag drmnuo i natakao mu dušu malo na šiljak.

Naricanje njegove babe čulo je i zapamtilo svo selo.

„Jao, jao, Vražji striče. Šta ću jadna bez tvojih brkova! Gde si kolac pobijao još se rupa pozna!”

Stajala mu je nad glavom, raširene suknje, i gledala ka nebu, udarajući se u glavu. Nije ni osetila kad se Vražji stric povratio sa onog šiljka i uhvatio je za bele noge, pod levo koleno. Baba je pala i više se nije podigla, a on je ustao, držeći se za iščupanu belu bocu, grizući njen maljavi koren.

To je bilo otkriće magičnog dejstva njegovog lišća i korena. Odjednom je osetio da mu se snaga povratila i učinilo mu se da više nije isti čovek. Zaneo se od kratkotrajnosti oseta. Iz daljine je zahuktao nastrani vetar, kakav duva jednom u godini, da raznese cvetove i seme bele boce. Više niko na tom mestu nije video ni babu ni Vražjeg strica. Samo su se bele boce uznemireno došaptavale. Otada narod zaobilazi to rastinje. Ostalo je jedino pričanje da travarice po nasleđu prepoznaju u njoj Vražjeg strica i njegove preobražaje u više života.

„Ko hoće da živi više puta” baju one šapatom „treba zubima da se uhvati za koren bele boce i čeka vraga da ga proglasi za Vražjeg strica.”

U Jagodini, Serbia, 26. aprila 2005.

* Xanthium spinosum L. - Asteraceae, bela boca, dikica, beli trn.

Odomaćen je skoro u celom svetu. Izdanci pre pojave lista i delovi razvijene biljke su otrovni. Otrovnost potiče od prisustva hidrokinona u semenu i mladim biljkama. U svim delovima biljke ima mnogo joda. Na toksično delovanje hidrokinona osetljiva su goveda, ovce i svinje. Klinički simptomi trovanja pojavljuju se za nekoliko sati od ingestije. Oni uključuju: opštu slabost, povraćanje, ataksiju i visoku temperaturu. Puls je slab i ubrzan. Smrt obično nastupa posle 24-48 sati od pojave kliničkih simptoma trovanja. Hronična trovanja rezultiraju cirozom jetre.

Mladi listovi boce upotrebljavaju se kao povrće u ishrani. Stariji listovi su gorki i trpki. Listovi su slani i ne treba ih posebno soliti. Iz semena može se dobiti ulje koje je po ukusu slično suncokretovom, a po sastavu maslinovom ulju. U narodnoj medicini ova biljka služi kao sredstvo koje pospešuje izlučivanje mokraće i znoja, a smatra se i da deluje kao lek protiv šećerne bolesti, besnila i kolere. U slučaju trovanja, daju se mineralna ulja da bi usporili apsorpciju toksičnih jedinjenja, kao i fizistignin (intramuskularno) da bi delovao depresivno na centralni nervni sistem.

Kojić,M., Vaskrsija Janjić: Otrovne biljke, Naučna knjiga, Beograd, 1991.

* Bela boca, češljuga, češljika, beli čkalj

Dipsacus laciniatus L., Dipsacus silvester Huds. – Dipsacaceae i druge vrste roda Dipsacus upotrebljavaju se kao narodni lek za znojenje, jače mokrenje, protiv kožnih bolesti, proliva i u druge svrhe. Upotrebljava se koren u kome ima tanina, saponozida (skabiozida) i drugih sastojaka. To su bodljikave dvogodišnje zeljaste biljke, visoke do 2 m. Donje lišće je oko stabljike sraslo gradeći čašu u kojoj se skuplja voda od kiše, koju pastiri u sušnim krajevima piju, a narod ponegde još upotrebljava u praznoverne svrhe. Cvetovi su sakupljeni u kupaste glavičaste bodljikave cvasti dugačke 5-9 cm, a debele 3-4 cm. Raste po vlažnim mestima.

Narodna imena za Dipsacus laciniatus: bela sikavica, visoki vodostanj, trava od ustava. Za Dipsacus silvester: beli čkalj, bodelj, veliki čičak, niski vodostanj, glavata sikavica, konjska glava, oštričak, patrljac, sjekavac, trnak, česlika, češaljka, češliga, češlja, češljigovina, češljika, češljuga, šišobalj.

Sličnog sastava i upotrebe su i neke druge domaće biljke iz iste porodice (Dipsacaceae): Scabiosa succisa L. (vražji ugriz, zakusak, modri piskavac, piskavica, pregrizka, preskoč, preskočica, pupčelo, sikavica, trava od vrata) i druge vrste iz istog roda i Knautia arvensis Coult. (garjevo zelje, zvezdoglavka, metljašica, prženica, prijeskoč, plava ili modra udovica, crno oko, šemetljika) i druge vrste istog roda. Narodni lekovi za lečenje raznih kožnih bolesti i za lakše iskašljavanje. Neke vrste su otrovne (Succisa), pa ih treba izbegavati.

Tucakov, Jovan: Lečenje biljem, Rad, Beograd, 1990.