Izumiranje babine Blagosiljke
Nikodije Spasić

Odlaskom iz života dugovečnih starica zaboravljaju se saznanja van dosega religijskih i naučnih tumačenja

Putujući po drevnoj Serbiji, gde još nisu polomljeni plotovi od kolja, posečeni drveni pragovi i zazidana ognjišta za spremanje kuvanih jela, svuda sam nailazio na pomen čudesnih starica, koje se po nečem osobitom izdvajaju od ostalih žitelja naselja. Jednu od njih, čini mi se večno mladu i lepoliku, upoznao sam na sastavu moravskih voda, početkom lutanja po poljima i gorama, tražeći spas za svoju izgubljenu dušu. Nju niko nije znao po imenu. Prozvana od naroda „Blagosiljka”, živela je svoje živote kao biće koje nikada neće umreti. Znala je bilje po starinskim imenima. Govorila je već zaboravljenim rečima davnine. Nijedno drvo za nju nije bilo tajna. Kad je hodila po planini razgovarala je sa svime što raste, leti, gmiže i juri po zemlji. Ničega se nije bojala.

Svakome je gledala u oči, namenjujući mu trave za telo i dušu, i svakog, ko je hteo, odvodila do omiljenog stabla, posedala ga pored ispucale kore nad žilama, i čitala mu sudbinu po onom što je zamišljeno: o pridobijanju sreće, nastalim nevoljama, setnim osećajima, izgubljenoj pravdi, težnjama da se ostvari i nemoguće.

Nije svakog primala. Zaista je osećala ko do nje dolazi sa ljubavlju i verom, a ko je iskušava. Posle njenog preseljenja u svet bez povratka, počelo je da se pripoveda o skrivenom sveznanju i traga za starostavnom knjigom koju nije ni napisala, jer niko nije ni bio pismen u njenom selu. Tada je pamet sve pamtila i prenosila izabranima, čiji je um bio prosvetljen da kazuje mudrost reči i ubedljivost čaranja.

Njoj su sve trave bile blagoslovene. Samo je jednu, nežnu i setnu kao njen govor, izdvajala iz obilja. To je bila Blagosiljka. Vremenom ona se poistovetila sa njenom magijom.

Zapamćena je priča kako je Blagosiljka uspela da pridobije sreću za ženu koja je dugo znala samo za bol i patnju. Roditelji su je nagovorili da se uda za mladića koga nije volela. Ni on nije čeznuo za njom. Jurio je druga ženska stvorenja, ljubeći koju stigne. Jedne noći i nju je obljubio, u vozu, drugi muškarac, pa je rodila sina od čoveka koga nije ni poznavala. Tek kad je dete odraslo shvatila je njegovu nasilničku prirodu. Sada ih je u kući bilo troje, a niko nije pripadao nikome. Svi su se zavaravali da ih povezuje isti krov na kući, a u dubini duše su osećali da ih razdvaja nešto potajno i nepoznato.

Kad je život postao nepodnošljiv žena se zaputila ka Blagosiljki, nadajući se da će ona da joj ublaži muku što joj sin ne liči ni na oca ni na majku, niti im poštovanje ukazuje. U subotu se okupala, u nedelju obukla novu odeću, napunila kotaricu sa darovima, pa zaobilaznim stazama stigla do kuće na kraj sela, zabite u šumi.

„Sanjala sam da sečem sekirom orah koji nam raste iza kuće, gde Sunce ne dopire” rekla je drhtavim glasom i spustila korpu pred staričine noge.

Blagosiljka je ćutala. Znala je da taj san znači da će osoba koja u snu seče orahovo stablo i sama da nastrada, ako joj ona ne pomogne. Čekala je šta će još da čuje.

„Orah je nerodac, otkako sam se udala” nastavila je žena svoju ispovest. „Ali ove godine jedan plod se začeo na njemu. I to ne običan orah, već trojac, tri jezgra sastavljena u jednu ljusku. Kad je stablo tresnulo na zemlju trojac se otkinuo sa grane i otkotrljao niz padinu, u trnjak. Tražila sam ga... Nigde ga nije bilo, kao da se zario u zemlju i sam poravnao. Još sam prestravljena. Drhte mi i ruke i noge.”

Starica je blago stavila svoju desnu ruku na njene stisnute dlanove, a levu joj spustila na bedra. Osećala je kako i sama podrhtava od silne magije koja se uselila u biće unezverene žene.

„Slušaj me dobro, kćerko” progovorila je najzad Blagosiljka. „Pogledaj ovu biljku, Blagosiljku. Ona će sve da ti kaže, sve što treba. Nešto i neće. To ne sme. Niko živ ne voli da zna šta ga sve čeka u životu. A tvoj san, kazuje mi ona, mnogo govori o tvojoj sudbini. I kod mene, u Planini, rastu orasi, samonikli. Tamo ćemo da čujemo šta drveće govori.”

Pored starog oraha, čija su se tri stabla račvala iz istog korena, prostrla je ćilimče izveženo olistalom Blagosiljkom i rekla ženi da sedne na njega, zaćuti, i ništa ne govori, dok joj se drvo ne javi. Zatim je Blagosiljkom više puta pomilovala po licu, prenoseći istovremeno njen lik na trojac orahovog stabla. Šta je videla na drvetu, ćutala je u sebi. Jedino je tri puta uzdahla i pozvala deblo nekim starinskim rečima, teško razumljivim, gotovo nečujnim. Kad je žena pokušala da dozna šta znače ta imena, orah se snažno zatresao iz korena. Osetila je tri bola u krstima. Nešto je sevnulo u njenim kostima, kao da je sekira seče. Nije ni osetila kad je vrisnula i pala ničice na zemlju. Blagosiljka iz babine ruke prekrila je onu na ćilimčetu tačno po razlistaloj stabljici.

„Moja kćeri” rekla je starica „ovo se retko dešava, da Blagosiljka iz moje ruke prekrije ovu izveženu. Ti si pridobila sreću, pa ti se kaže da sina prizetiš u tuđu kuću, da tamo bude na svome. Tek tada će da pogleda tebe i tvog čoveka.”

Jednom dođe kod Blagosiljke osamljen čovek da mu kroz bilje, drveće i ostalo planinsko rastinje objasni njegov učestali san nastao posle razlaza sa ženom koju je nenadno zavoleo i isto tako nenadno izgubio.

Noćima je sanjao brvnaru, zavejanu snegom, usred leta. I sam je osećao da mu predstoje teškoće. U tom nevremenu brao je kupine. Kako je koju otkidao tako su mu od trna kapi krvi izbijale iz prstiju. Tada je nad njim letela bela golubica, gonjena orlom. Njen glas se nije čuo, ali je pisak orla bio sasvim jasan i prodoran.

Bio je to čovek prepun nežne lepote, nalik na brezu. Družio se sa svakim koga bi sreo u životu, jer mu se činilo da svakog poznaje iz sadašnjeg ili prethodnog života. Dok nije sreo tu ženu bio je skroman i srećan, snažne inteligencije, suzdržavao se u svakom izobilju. Radovao se svačijoj sreći, svojoj ponajmanje.

Na dan njegovog dolaska u planinu Blagosiljka je bila začešljana, u novo ruho obučena, nasmejana kao i sam blagdan. Čim je prvu reč progovorio, znala je da čezne za onom koja više nije pored njega. Od trave je doznala da je nevernica već našla drugog, jer ju je neumoljivi orao sustigao i oborio na zemlju.

Njega je odvela pod rascvetanu jabuku, mirisnu od proleća, prepunu pčela koje su skupljale njen medonosni prah za trmke i košnice.

„Slušaj me, sine” rekla mu je tiho, najtiše. „Svačim si obdaren. Imaš više pameti nego što je čoveku potrebno za sreću. Nikada nikome nisi ostao dužan. Stalno ti se nekuda putuje, a kad sretneš nepoznatu ženu veruješ u svako lažno obećanje. Takve su ti krv ispile. Vrati se kući. I ti imaš jabuku. Nacrtaj Blagosiljku, ovu travu što sve zna, na njenom stablu, pa kad ti je teško zagledaj se u nju i misli na proleće. Ako se tvoja voljena izbavi iz kandži onog orla, gde je zalutala, misleći da može da nađe boljeg od tebe, eto nje opet na tvom putu. Bar će susret tugu da ti ublaži. Dovoljno je samo da je vidiš i čuješ njen glas. A sila, koja je protiv tebe, ne da ti da je pozoveš. Ti si dostojan, a ona tvrdoglava, pa ni jedno neće da se ponizi. A to nije dobro, ni duševno.”

Tako je govorila Blagosiljka kojoj je trava Blagosiljka kazivala čije je koje drvo života. Isprva sam je primio kao i svaku drugu ženu tajanstva, ali kad sam shvatio da o drveću zna i ono što nikada nisam čuo, ni pročitao, odlazio sam više puta do njenog praga i zapisivao šumore i šapate rastinja naše sudbine. Nje više nema.

Sada samo retka, i gotovo izumrla Blagosiljka, može da mi povrati sećanje na te dane magije nepoznate svetu koji previše priča, a nimalo ne ćuti.

U Jagodini, Serbia, 12. aprila 2005.