Echinacea sp.

Dušan N. Kovačević

Botaničke osobine

Echinacea angustifolia (narrow leaved coneflower)

Echinacea pallida (pale purple coneflower)

Echinacea purpurea (purple coneflower)

Familija Asteracea (Compositae)

Devet vrsta je endemično za prerije Severne Amerike ali samo se dve komercijalno uzgajaju. Za ekstrakciju se koristi osušen koren i rizom E. angustifolia i E. purpurea kao i list.

Istorijat, primena i rezultati kod lečenja

Cela biljka a posebno koren ehinacee je visoko cenjen kao nespecifični imuno stimulator, kod lečenja upalnih procesa i kao pomoć kod povrede tkiva. U narodu je cenjena kao lek protiv različitih infekcija, za tretman otrovnih ujeda zmija i insekata, za ublažavanje malignih stanja i zbog svojstava u lečenju povreda. Danas se koristi posebno za povećanje otpornosti organizma na infekcije.

Istorijski posmatrano, ehinacea je jedna od najvažnijih biljaka koju za lečenje koriste severnoamerički Indijanci. Šire priznanje farmaceuta dobila je u drugoj polovini 19-og veka kada se na tržištu pojavio čudesni lek „Meyer`s Blood Purifier” (Mejerov čistač krvi) baziran na E. angustifolia. Tinktura ehinacee je postala veoma popularan biljni lek i od 1916-e korenje E. angustifolia i E. pallida postaje oficinalno u američkoj farmakopeji gde ostaje do 1950-e.

U Evropi, ehinacea nije postigla šire priznanje sve do početka 20-og veka. U narednim godinama u homeopatiji postaje važna E. angustifolia. Tokom 1930-ih godina nije se moglo nabaviti seme E. angustifolia a E. purpurea zauzima jednak status sa njom. Ehinacea je široko istraživana u Nemačkoj tokom 1950-ih gde je, danas, našla svoje mesto u službenoj medicini (dostupno je preko 250 proizvoda koji sadrže ehinaceu kao sastojak).

Iz ekstrakta ehinacee izolovano je puno hemijskih sastojaka. Imuno stimulatorni uticaj je pripisivan, u različitim periodima, ehinakozidu (derivat kafeinske kiseline), polisaharidima i alkilamidima. Skorašnje kombinacije su odgovorne za pojavu peckanja na jeziku tokom primene ekstrakta (posebno zbog prisustva korena E. angustifolia). Ehinacea je raspoloživa u raznim formama - od tableta, preko kapi do čajeva; ima karakterističan miris; preporučuje se za jačanje imuniteta i tretman bolesti disajnih puteva. Krema od ehinacee je dobra za mnoge vrste kožnih bolesti, uključujući i psorijazu. Važno je pomenuti da delovanje ehinacee postaje slabije ako se uzima duže vreme. Preporučljivo je da se uzima 6-8 nedelja.

Ehinacea se može koristiti nanošenjem na kožu i unošenjem u organizam. Takva primena je zabeležena kod indijanskih plemena, koja su je koristila kao lek od ugriza zmija i uboda otrovnih insekata. Oboleli je tada listove i koren ove biljke žvakao, a na mesto ugriza je, nakon isisavanja otrova, nanošena smesa usitnjenih listova i korena.

H.P. Meyers, putujući vidar sa kraja 19-og veka, tvrdio je da ona leči sve boljke od ujeda zmije do raka. Čak je bio dobrovoljac za ujede zmije zvečarke (rattlesnake) koristeći samo ehinaceu za tretman da bi ubedio dva poznata lekara u njen lekoviti potencijal.  Iako skeptični, uskoro su bili ubeđeni u izuzetnu učinkovitost ehinacee te su počeli proizvodnju preparata za tržište.

Otkrićem i popularizacijom antibiotika ehinacea je gurnuta u zapećak ali sa savremenim saznanjima o manjkavosti antibiotika ponovo doživljava povratak.

Fiziološki aspekti delovanja

Jedan od najbolje proučenih puteva dejstva ehinacee je uticaj na „prvu liniju” odbrane našeg organizma – sistem hijaluronidaze. Hijaluronska kiselina, nađena u gradivnoj materiji vezivnog tkiva, je veoma efikasna prepreka za infekcije. Kada  mikroorganizmi proizvedu svoje enzime tokom infekcije oni deluju na hijaluronsku kiselinu. Vezivno tkivo postaje manje viskozno, dozvoljavajući patogenim stafilokokama i streptokokama prodor. Istraživanja pokazuju da ehinacea sprečava ove enzime da rastvore hijaluronsku kiselinu. Malo patogenih klica tada može da prodre u intersticijalno (medjućelijsko) tkivo te je telo zaštićeno čak i kod prisustva izazivača bolesti (npr. groznice i nazeba). Ovde biljka reaguje tako što zatvara  jedan od najvažnijih puteva infekcije odn. nastajanja bolesnog stanja. Ne samo da ova biljka sprečava smanjenje viskoznosti hijaluronske kiseline nego i stimuliše regeneraciju vezivnih tkiva.

E. Koch i H. Uebel (1953) našli su u biološkim pretragama da zamorčići (guinea pig) tretirani subkutanim (potkožnim) injekcijama preparata ehinacee i, potom, izloženi streptokoknim infekcijama pokazuju otpornost na bakterije upoređeni sa kontrolnom grupom životinja.

Istraživanja pokazuju da ehinacea poseduje antibiotsku i antivirusnu moć.

Ima sposobnost da aktivira makrofage, velike ćelije koje apsorbuju strane materije, kakve su npr. bakterije.

Na nešto složenijem nivou ehinacea aktivira makrofage (i, možda, T-ćelije imunog sistema) koji uništavaju kancerozne ćelije. Ovo dejstvo povišava nivo fagocitoze: posreduje u aktiviranju neutrofila, monocita, eozinofila i B-limfocita.

Sledeći način na koji ehinacea podiže odbrambenu moć našeg organizma je sposobnost stimulacije proizvodnje interferona.

U Loznici, Serbia, 24. jula 2004.