Lekovitost duda
Dušan N. Kovačević

Dud je zaštitni znak vojvođanskih salaša i tradicionalnih seoskih dvorišta u većem delu Srbije. Gaji se radi lista za ishranu dudovog svilca, dudinja za marmelade, sokove i dudovaču. Izražena je lekovitost cveta, lista, kore i ploda...

Dud (Morus sp. - Moraceae) je voćka i ornamentalno listopadno drvo sa oko 100 vrsta širom Sveta. Među njima je rašireno desetak vrsta u toplim i umerenim područjima. Drvo je do 20 metara visoko sa okruglastom, bogatom krošnjom. Kora je duboko ispucala.

List je širokojajast, nazubljenog oboda (slika nº 2, crni dud).

Složeni plod je cvast srasla u jedno plodište, dudinju (nalik kupini), slatkog ukusa, bez izražene arome i kiselosti te široke palete boja – od bele, ružičaste, crvene, crvenocrne, crnoljubičaste do crne u zavisnosti od vrste (slika nº 1).

Sadi se duž puteva, po parkovima, ivicama parcela, oko vinograda, po dvorištima. Ovo drvo je zaštitni znak vojvođanskih salaša i tradicionalnih seoskih dvorišta u većem delu Serbije. Doživi do 250 godina starosti.

Kao dekorativna vrsta u parkovima, upotrebljava se kalemljena viseća forma ili pak usko piramidalna (slika nº 3: jedno od pejzažno orezanih stabala crnog duda u lepim parkovima Loznice; jun, ’05.).

Prvenstveno dobro uspeva na černozemu, na dubljim svežim zemljištima pored reka. Korisno je za stabilizaciju peščara, slično bagremu. Dobro podnosi orezivanje u vegetaciji i mirovanju.

U XVII i XVIII veku širi se sađenje belog duda (M. alba L.) na Balkanu (Vojvodina, Serbija, Makedonija) radi proizvodnje lista za ishranu sviloprelje (Bombyx mori – Bombycidae) i crnog duda (M. nigra L.) za kućnu preradu plodova u džem, sokove i rakiju zbog veličine i slasti dudinja. Beli dud je poreklom iz Kine a crni iz Persije. Tragovi svilarstva se protežu do XIII i XIV veka, u doba srednjovekovne Serbije.

Lekovita svojstva duda

Dudinje sadrže oko 10% invertnog šećera, oko 2% slobodnih organskih kiselina (limunske i jabučne), vitamin C, sluz, pektinske i druge korisne materije.

Zrele, vrlo slatke bele i aromatične nakiselo-slatke tamnoljubičaste ili potpuno crne dudinje jedu se sveže, prerađene ili osušene. Osušene dudinje mogu da zamene šećer i zbog toga ih melju i dodaju testu pri izradi slatkiša. Od dudinja izrađuju sokove, kompote, slatka, želea, sirupe i dr. Od isceđenog soka uparavanjem dobija se sirup koji podseća na med (i sadrži u koncentrovanom obliku hranljive sastojke svežeg soka dudinja).

U narodnoj medicini sveže nedozrele dudinje daju protiv proliva, a zrele kao blag laksans. Sok dudinja daju i za lakše iskašljavanje, znojenje i mokrenje, za ispiranje kod zapaljenja grla i usta, naročito sok crnih dudinja, koji deluje i antiseptično.

U korejskoj tradicionalnoj medicini od lisnih pupoljaka duda koje sakupljaju preko zime i suše spravljaju čaj protiv gojaznosti i oboljenja kardio-vaskularnog sistema.

Prašak od kore duda upotrebljava se spolja u obliku melema za brže zarašćivanje rana, a odvar kore pije se kod povišenog krvnog pritiska.

U Kini je kora duda sastojak biljnih smeša za lečenje šećerne bolesti. U zapadnoj Evropi i na Balkanu u iste svrhe koriste osušeno dudovo lišće koje se ponegde kao prašak posipa po hrani (npr. varivu).

Antidijabetično delovanje se delimično pripisuje prisustvu vitamina B₂ i ima značaj kao dopunska terapija.

U Japanu se iz cvetova duda izrađuje kozmetički krem za odstranjivanje pega i drugih nečistoća na koži.

Od fermentiranih zrelih dudinja u narodu se peče rakija dudovača.

Mladi, zdravi i potpuno razvijeni listovi beru se tokom leta i suše u tankom sloju na promaji u hladu.

Još od vremena Dioskorida preporučuje se gorka kora korena duda kao lek protiv crevnih parazita (naročito protiv tenie odn. trakavice – pantljičare).

Osnovna literatura:

Lekovite biljke Srbije, grupa autora, knjiga 65, SANU, Beograd, 1989.

Slike:

autor - scan i photo (2003.-’04.)

U Loznici, Serbia, 17. maja 2007.